Vladislava Vojnović je rođena 1965. u Beloj Crkvi u Banatu i baš tu, skoro, setila se reči svog
pokojnog kolege Bože Šibalića koji je, slušajući Vladislavine priče o zavičaju, definisao Belu
Crkvu: „Sve što igde na svetu postoji, postoji i u Beloj Crkvi, dočim ono čega ima u Beloj Crkvi,
e, toga nigde na svetu nema!“

Posle na takvom mestu završene osnovne škole i tzv. zajedničkih osnova nekadašnjeg
usmerenog obrazovanja, Vladislava je prešla u Beograd, gde je maturirala u XII beogradskoj
gimnaziji 1984. godine, smer novinar-saradnik, pala na prijemnom za Dramaturgiju FDU,
godinu dana studirala na grupi za sociologiju Filozofskog fakulteta, sledeće godine položila
prijemni za Dramaturgiju, pa je 1989. i diplomirala. Završila je i specijalističke studije Kulture
i roda na AAOM-u 2001.

Radila je razne poslove vezano za svoje obrazovanje, a i bez veze, trudeći se da sve što radi
bude korisno iskustvo za pisca ili barem zanimljiva priča kad nekog treba nasmejati. Pažljivo
je posmatrala svet oko sebe, družila se i volela se, doživljavala jake i slabe emocije, duboke i
plitke uvide, nešto od toga obeležilo ju je za ceo život, a nešto je skliznulo niz nju kao voda
niz pačje perje. Pisala je i piše scenarije i prozu za odrasle i za decu, piše poeziju, razne vrste
novinskih tekstova i eseje. Za svoj rad, o kome se sve može naći na internetu, bila je
podjednako ignorisana i hvaljena, pa i nagrađivana.

Udata je za filmskog snimatelja Miloša Spasojevića i sa njim ima kćerku Milicu Spasojević,
filmsku rediteljku. Vladislava smatra da u ozbiljnim biografijama nema rokenrola u širem, a
kamoli u užem smislu, te da one stoga, iako su nužne, treba da budu što kraće.

Ko baš voli da čita duže, može pronaći još biografskih podataka u predgovoru debeloj knjizi
Daj, babo, glavu! Da, da, svinje su debele, a knjige su obimne, ali Vladislava ne voli
birokratski, nego živi jezik!